Biseksualnost: zadovoljstva dezorijentacije ili nastavak nesigurnosti

Tea Nikolić

tekst objavljen u knjizi “Kako se orijentišemo?”, 2004. Deve, (uredila Tea Nikolić, ostali tekstovi u knjizi: Uvod u razumevanje seksualne orijentacije, dr Aleksandar Štulhofer, Preporučeno za razmatranje: Heteroseksualnost, Amir Hodžić, Homoseksualnost Šarl Pikavet, Aseksualnost Jelena Kerkez)

U objektivnost i univerzalnost postojećih kategorija i pojmova lako je poverovati i zaboraviti da su naše tvorevine. Lako je poverovati da kategorija ima realno, istinito i nepromenljivo značenje i zaboraviti da je to reč koju smo sami izmislili. Kada se kategorije ustanove, često se dešava da se razlika među njima previše naglasi, da se stave u kontrapunktan položaj, seksualna orijentacija je tipičan primer za to. Tako se recimo biološke teorije, evoluciona, genetička, homonalna i neuroanatomska, zasnivanju na pretpostavci da postoje dve osnovne prave forme: heteroseksualna i homoseksualna.

Da li je biseksualnost “treća vrsta” seksualne orijentacije, između ili izvan homoseksualnosti i heteroseksualnosti, potpuna suprotnost aseksualnosti? Da li je biseksualnost moda koja se pojavljuje a zatim nestaje? Konačno, da li se biseksualnost odnosi na subjekat ili na objekat? Ili je to nešto što dovodi u pitanje identitet na prvom mestu, ali i sam koncept seksualne orijentacije?

Biseksualnost je pojava koju je teško posmatrati i istraživati obzirom na svu promenljivost i ambivalentnost, čak i dezorijentisanost koju ona nosi. Biseksualni ljudi su nevidljivi, utopljeni u jednu ili drugu kategoriju, društvo, zajednicu. Oni retko govore o svojim iskustvima, kao što su i retko ispitivani s namerom da se istraži njihova želja, privlačnost i ponašanje.

Novije istraživačke perspektive pokazale su da ne postoji nužna unutrašnja veza između seksualnih ponašanja i identiteta. Sa druge strane, mnogi istraživači su pokazali da postoje složene (a ponekad i protivrečne) veze između ponašanja, identiteta i nastajanja seksualnih zajednica. Ovaj rad predstavlja biseksualno ponašanje i biseksualni identitet, tumačeći ove dve kategorije prema njihovim najjednostavnijim definicijama.

Rod, naravno…

Ideja o rodu i rodnim ulogama mogla bi biti značajna za razmatranje seksualnosti. Dok razvijamo seksualne identitete okvir u kome se krećemo nije ili ne mora biti seksualnost sama po sebi. Umesto da direktno učimo da erotizujemo jedan ili drugi rod, mi zapravo učimo da se ponašamo kao žene ili kao muškarci, a to ponašanje “podrazumeva” i sklonost ka suprotnom polu. Rod, a ne seksualnost je okvir kroz koji učimo da procesiramo informacije. Taj okvir ili kognitivna mapa, ili “rodna shema”1, postaje osnova za smisao koji dajemo svojoj seksualnosti. Ako je seksualna orijentacija povezana sa rodnom shemom, onda dvostruka privlačnost prerasta tradicionalnu rodnu shemu i postaje otvorena rodna shema. To uključuje prekid između roda i seksualne orijentacije, pa želja (prema istom ili suprotnom polu/rodu) ne zavisi od toga da li osoba žena ili muškarac. Dakle, rod postaje teoretski nebitan za izbor partnera. Ne zna se zašto neki ljudi usvajaju otvorenu rodnu shemu, a neki ne. Razvijanje ovakve sheme uključuje “otkrivanje” privlačnosti prema istom polu, jer društvo ulaže znatne napore da se u tradicionalnu rodnu ulogu uključi i prevencija erotizacije istog pola/roda. Iako je ova shema neophodna u razvoju biseksualnog identiteta ona nije dovoljna da bi se taj identitet razvio.

Središnja pretpostavka tradicionalne rodne sheme je da se rodni identitet i seksualna orijentacija na neki način uklapaju. U skladu sa tim, doktori obično zahtevaju kao dokaz transseksualnog statusa interes za “ispravan” pol, drugim rečima od osobe se očekuje da posle operacije bude “heteroseksualna”. Kod mnogih osoba koje se identifikuju kao heteroseksualne, “homoseksualne” ili “biseksualne” samodefinicija je bazirana na stabilnom osećanju rodnog identiteta. Ali kod onih koji definišu sebe kao “transseksualne” rodni identitet je specifičan, oni pre svega moraju sortirati svoj rodni identitet da bi mogli preuzeti neku seksualnu orijentaciju.

Biseksualna orijentacija

Neki teoretičari koriste termin seksualna preferencija kako bi naglasili da ljudi uzimaju aktivno učešće u konstruisanju svoje seksualnosti i prave razliku u odnosu na termin seksualna orijentacija koji sugeriše da je seksualna preferencija uspostavljena pri rođenju i da je fiksirana2. Oni naravno, ne tvrde da ljudi imaju potpunu slobodu izbora, niti da slučajno odlučuju da krenu određenim putem. Seksualna privlačnost je kompleksan pojam koji biologija ne može da pokrije, a mogla bi se donekle razumeti, mada nikad potpuno, kada bi se fokusirali na to šta ljudi misle o sebi i šta rade – kako prepoznaju svoje želje i kako ih ispunjavaju. Takođe je zanimljivo kako društvo oblikuje izbor koji ljudi prave kada je u pitanju seks, kao i kako kažnjava pojedince čiji je izbor suprotan od onoga što ono diktira.

Neki teoretičari su naglašavali vezu između seksualne uloge i seksualne orijentacije, dok su se drugi fokusirali na erotsku prirodu seksualne orijentacije. Prema poslednjim, seksualna orijentacija nastaje samo iz stečenog erotskog odgovora (responzivnosti) na stimulans povezan sa jednim ili drugim polom. Modeli erotskog odgovora prestavljeni su erotskom fantazijom ili “skriptama” koje nastaju iz različitih procesa učenja i iskustva (Gagnon & Simon, 1973).

Biseksualnost u teoriji

Biseksualnost je tema koju su istraživači seksualnosti dugo ignorisali. Možda zbog verovanja da je seksualna orijentacija dihotomna, odnosno da “prirodno” postoje dva tipa ljudi čije su seksualne želje fiksirane. Često se u istraživanjima seksualna privlačnost prema polovima svodila samo na pitanje ili/ili. Mnogi istraživači smatraju da ljudi mogu biti samo homoseksualni ili heteroseksualni. Ali ništa nije tako jednostavno pa ni ljudi nisu uvek ekskluzivni u preferenciji ka suprotnom ili istom polu.

Različite teorije su putem istraživanja pokušavale da objasne biološku determisanost homoseksuanosti. Međutim, ako, kao što neki naučnici tvrde postoje razlike u veličini nukleusa hipotalamusa kod heteroseksualaca i homoseksualaca, šta je sa hipotalamusom biseksualaca? Ili ako su homoseksualnost i heteroseksuanost genetski predodređene, da li to znači da isto tako treba potražiti i biseksualni gen? Da je biseksualna predispozicija bazirana na biološkim (genetskim, hormonalnim i neurološkim) faktorima izneo je između ostalih Harlou, posle istraživanja pishologije primata, u knjizi Learning to love: “Biseksualni potencijal je činjenica kod ljudi i majmuna, a presuđivanje o tome da li je preuzimanje određenih seksualnih uloga normalno ili nenormalno jedino je važno u odnosu na neke standarde koje su načinili ljudi, realne ili fiktivne.”3 Međutim, zajedničko stanovište u teoriji i razumevanju biseksualnosti do sada nije uspostavljeno.

Alfred Kinsi je bio prvi istraživač koji je seksualnu orijentaciju predstavio kao kontinuum, i na svojoj skali od 0 do 6 biseksualno iskustvo smestio između brojeva 1 i 5. Da bi ljude seksualno klasifikovao Kinsi je koristio dva elementa, ponašanje i subjektivan odgovor, koje je kombinovao na jednoj skali. Međutim, on je u ovoj pionirskoj studiji došao do zaključka da seksualna osećanja i ponašanje kod skoro polovine muškaraca i četvrtine žena nisu ekskluzivno heteroseksualna ili homoseksualna.4 Ono što je još važnije u Kinsijevom izveštaju jeste to da seksualna privlačnost ili ponašanje nisu stabilni, jer značajan broj ljudi menja svoju seksualnost tokom života.

Istraživači nakon Kinsija su shvatili da je seksualna orijentacija fenomen koji neprestno izmiče i da se ne može meriti na predložen način.

Masters i Džonsonova, koji su proučavali seksualne odgovore i erotske fantazije, kategorijama heteroseksualan, homoseksualan i biseksualan priključili su i kategoriju ambiseksualnih ljudi. Njih su definisali kao osobe koje ne pokazuju zainteresovanost za rod seksualnih partnera. Dok su u laboratoriji proučavali seksualne odgovore muškaraca, žena, heteroseksualaca i homoseksualaca, članovi njihovog istraživačkog tima detektovali su grupu sa “atipičnom istorijom”. “Ti ljudi su prijavili česte seksualne odnose sa oba pola i pokazivali znake potpune nezainteresovanosti kada je u pitanju pol partnera.”5 Oni te ljude nisu nazvali biseksualcima već, prema sugestijama Marka Švarca, ambisekusalcima. Definisali su ih kao “muškarce i žene koji bez obzira na pol partnera nerezervisano uživaju, podstiču ili odgovaraju na otvorene seksualne mogućnosti sa istom lakoćom i interesovanjem, i koji kao seksualno zrele osobe, nikada nisu imali interesovanje za nastavak veze.”6 Masters i Džonsonova, dalje, jasno razgraničavaju ovu vrstu ljudi od mnogo veće grupe individua koje su biseksualne, ali koje se ne uklapaju u gore navedenu definiciju ambiseksualnosti. Termin biseksualnost, smatraju oni, često se pogrešno koristi, i označava bilo šta što onaj koji koristi tu reč želi da ona znači. Pored sugestija  Mastersa i Džonsonove, u stručnoj literature ova dva pojma se često izjednačavaju.

U daljim proučavanjima seksualne orijentacije istraživači su uglavnom koristili Kinsijevu skalu koju su kombinovali sa novim elementima. Tako je Storms predložio modifikaciju Kinsijeve jednodimenzionalne skale jer je smatrao da homoseksualnost i  heteroseksualnost ne mogu biti ekstremi na jednoj skali. Prema njegovom mišljenju homoseksualnost i heteroseksualnost su odvojene ortogonalne erotske dimenzije i na svakoj od njh se može ostvariti određen raspon inteziteta želje. Stormsova dvodimenzionalna mapa erotske orijentacije proizvodi četiri seksualne orijentacije: aseksualnost, heteroseksualnost, homoseksualnost i biseksualnost.

Preme Stormsu, dvodimenzionalni model seksualne orijentacije razlikuje se od Kinsijevog u poziciji pripisanoj biseksualnosti. Na Kinsijevoj jednodimenzionalnoj skali gubitak za jednu seksualno orijentaciju je dobitak za drugu; tako su biseksualci viđeni kao polu-heteroseksualni, polu-homoseksualni, kao kompromis smešten negde između ekstrema. U dvodimenzionalnom sistemu biseksualci su viđeni kao osobe sa većim stepenom i homoseksualnosti i heteroseksualnosti, a ne na sredini između njih7 Oba modela, i Kinsijev i Stormsov, predviđaju da će biseksualci imati više istopolnih seksualnih fantazija nego heteroseksualci i više suprotnopolnih seksualnih fantazija nego homoseksualci. Storms je sproveo istraživanje o seksualnoj orijentaciji razvijajući dvodimenzionalnu meru erotske fantazije EROS8. Jedna od prednosti Stormsove dvodimenzionalne skale, kako sam autor navodi, nad Kinsijevim modelom je to što ona pravi razliku između biseksualaca, odnosno onih koji imaju visok rezultat i na homoerotskoj i na heteroerotskoj skali, i aseksualaca, odnosno onih koji imaju nizak rezultat na obe skale.

Američki psihijatar Klajn opisao je biseksualnost kao “složeno stanje koje karakteriše seksualna intimnost sa oba pola.” On smatra da kod svake osobe ukuno 21 faktor čini seksualnu orijentaciju. Prateći Kinsijev trag, konstruisao je “mrežu seksualne orijentacije” koju je podelio na sedam varijabli u tri dimenzije (prošlost, sadašnjost i idealna situacija). Potpuno popunjena mreža, obzirom da ima dvadeset jednu komponentu daje veoma različitu, skoro individualnu sliku svakog pojedinca.

Koleman, s druge strane, “meri” biseksualnost u tri dimenzije (ponašanje, sadržaj seksualnih fantazija i emocionalna vezivanja). Postoje još mnoge definicije i opisi biseksualnosti.

Istraživači Vajnberg, Kolin i Prior takođe ukljuju tri dimenzije u Kinsijevu skalu procene. Prva podrazumeva seksualna osećanja, dakle u kom stupnju osobu privlače oba pola, zatim fantazije, sanjarenja, neispunjene želje i sve drugo što se odnosi na seksualna osećanja. Druga dimenzija je seksualno ponašanje, stupanj u kome osoba ima seksualnu aktivnost sa oba pola. I konačno, treća dimenzija meri romantična osećanja, odnosno stupanj u kome se osoba zaljubljuje i voli osobe oba pola. Ove tri dimezije kombinujući se konstruišu seksualnu preferenciju.

Istraživači se ne mogu složiti oko pitanja koja je dimenzija seksualne orijentacije najvažnija. Džon de Keko i Majkl Šivili su u svojoj studiji došli do zaključaka da je seksualna aktivnost mnogo važnija od privlačnosti i erotskih fantazija. Sasvim suprotno, Klajn smatra da je seksualni identitet najznačajnija od svih dimenzija na njegovoj skali. Na drugoj strain, studije Ričardsonove, Vajnberga i Ponsove pokazuju da između određenog modela seksualnog ponašanja i preuzimanja posebnog seksualnog identiteta nužno nema veze.

Postoje različite podele biseksualnosti. Neki naučnici je klasifikuju prema vremenskoj varijabli a drugi prema objektu privlačnosti. Jedna od podela biseksualnosti je na:9 simultanu biseksualnost, odnosno postojanje odvojenih veza sa muškarcem i ženom tokom istog vremenskog perioda i serijsku ili sekvencijalnu biseksualnost koja podrazumeva seks samo sa partnerom jednog pola u toku jednog perioda, a sa drugim u toku drugog perioda. Međutim, ova podela nije uvek održiva, jer prema nekim istraživanjima mnogi ljudi koji preuzimaju biseksaulni identitet često imaju seksualne odnose sa jednim polom dok o drugom isključivo maštaju.

Sledeća podela bavi se tipovima biseksualnosti prema kvantitetu odabira pola partnera: čista biseksualnost bi trebalo da označava identičan broj i muških i ženskih parntera, srednji tip biseksualnosti je onaj gde jedan pol ima malo veću prednost nad drugim, tip sa heteroseksualnim tendencijama je kad osoba ima više partnera suprotnog pola, tip sa homoseksualnim tendencijama je kada osoba ima više partnera istog pola i konačno promenljiv tip biseksualnosti. 10

Još jedna od podela biseksualnosti je na: odbrambenu biseksualnost (odbrana od homoseksualnosti u društvima gde je ona stigmatizirana), latinska biseksualnost (insertivna uloga muškaraca u određenim mediteranskim kulturama), ritualnu biseksualnost (kao što je slučaj Papua Nove Gvineje, gde mladi muškarci izvode oralni seks nad starijim i gutaju njihovo “maskulniziarajuće” seme kao deo rituala inicijacije), venčanu biseksualnost (kada je osoba u braku i ima seks sa osobom istog pola), situacionu biseksualnost (seks sa partnerom istog pola u zatvorima, ili za novac), pravu biseksualnost (podjednak interes za osobe oba pola), eksperimentalnu biseksualnost i tehniču biseksualnost (sa partnerom koji može biti obučen kao pripadnik drugog pola).11

Bez obzira na podele, muškarci i žene imaju različita iskustva biseksualnosti, naročito kada je reč o kombinovanju seksualnog ponašanja i romantičnih osećanja. Ono što je zajedničko biseksualcima oba pola jeste to da za njih svaki rod ima nešto različito i posebno da ponudi, što je osnova za dvostruku privlačnost koju oni osećaju.

Jedina stvar oko koje bi se svi mogli složiti je da je “biseksualnost” problematična reč. Kada je u pitanju neodobravanje ona znači promiskuitet, nezrelost. Za neke lezbejke i gejeve ona je “prolazna faza”, “lažna svesnost”, “heteroseksaulna privilegija”. Za psihologe ona je “ulepšavanje problema”, za psihoanalitičare nerazrešen Edipov kompleks, za antroploge uskost zapadnog (judeo-hrišćanskog) pogleda na svet. Neke muzičke zvezde biseksualnost smatraju performansom. U zavisnosti od kulturnog konteksta ona može poboljšati (Mik Džeger, Dejvid Bouvi, Madona) ili upropastiti nečiju karijeru (kongresmen Robert Bauman, teniserka Bili Žan King).

Biseksualni identitet

Formiranje identiteta prema interakcionistima podrazumeva dijalektiku između identifikacije od strane drugih i  samoidentifikacije, dakle između objektivno dodeljenih i subjektivno usvojenih identiteta. Seksualni identiet između ostalog podrazumeva seksualnu preferenciju ili orijentaciju pojedinca (izbor objekta), svesnu identifikaciju sa društvenim seksualnim tipologijama i identitet erotske uloge pojedinca.12

Ipak, treba imati u vidu da su identiteti fiktivna jedinstva pripisana nečemu što je uvek nepostajano i nekoherentno; konačno predmeti proučavanja (verovanja, svesti ili politike) nisu objektivni realiteti već epistemološke kategorije.13

Biseksualnost je toliko fluidna da je u potpunoj suprotnosti sa identitetom koji sam po sebi označava neku stalnost. Ipak postoje ljudi koji se identifikuju kao biseksualci. Međutim, biseksualni identitet se vrlo često zanemaruje i ignoriše u binarnoj podeli na homo i hetero, iako upravo ove dve kategorije insistiraju na politici kreiranja identiteta.

Koncept seksualnog identiteta je značajan kada se uzme u obzir sva nedorečenost pojma seksualne orijentacije i način na koji se ona određuje, šta sve ona obuhvata i koje je njeno poreklo. Seksualni identitet je koncept osobe o sebi samoj kao o heteroseksualnoj, homoseksualnoj, biseksualnoj ili aseksualnoj. Seksualni identitet ponekad može biti u kontradikciji sa nečijim stvarnim životom. On nije jednom utvrđen i stalan, u zavisnosti od mnogih faktora on često varira u životu pojedinca, neke osobe nemaju stav o svom seksualnom identitetu, neke prosto ne poznaju taj pojam. Koncept seksualnog identiteta nastao je kao oblik političke borbe protiv ugnjetavanja i maltretiranja, i često u društvima poput našeg a i u mnogim drugim, baš zbog te političnosti i vidljivosti odbija ljude da se deklarišu.

Proučavanjem društava udaljenijih od zapadne kulture postalo je jasno da se ne može krenuti od pretpostavke o direktnoj uzročnoj vezi između seksualne želje, seksualnog ponašanja i seksualnog identiteta, i da načini građenja seksualnih identiteta u različitim sredinama u velikoj meri zavise od seksualnih kategorija i klasifikacija koje su dostupne u tim seksualnim kulturama.14

Ford i Bič, u kroskulturnoj studiji Patterns of Sexual Behavior otkrivaju da 64% društava koja su proučavali smatra biseksualno ponašanje normalnim i prirodnim, da je ono staro verovatno koliko i ljudska rasa, a da mnoga društva očekuju, odobravaju i čak propisuju biseksualna iskustva, naročito za muškarce.15 Ova društva, međutim, nemaju predstavu o pojmu biseksualnog identiteta.

Faze biseksualnog identiteta

Mada se heteroseksualnost smatra datom i inherentnom svakom ljudskom biću, i ona prolazi kroz nekoliko faza dok se potpuno ne formira. Kada su se homoseksualni ljudi organizovali i počeli da se bore za svoja prava na različite načine su pokušali da objasne šta je to homoseksualnost. Tako je, između ostalog, teorijski proučavan razvoj homoseksualnog identiteta i njegovih faza.

Istraživači Vajnberg, Kolin i Prior proučavali su grupu biseksualaca okupljenih oko Biseksualnog centra u San Francisku. Na osnovu ovog iscrpnog istraživanja, doduše na veoma malom uzorku, oni su došli do zaključka da postoje 4 faze u razvoju seksualnog identiteta: početna zbunjenost, pronalaženje i primenjivanje imena, učvršćivanje identiteta i nastavak nesigurnosti. Ljudi na različite načine prolaze kroz ove faze, ponekad se u jednoj zadržavaju duže ili se čak vraćaju u prethodnu fazu.

Inicijalnu fazu karakteriše period zbunjenosti, borba protiv definisanja, jaka seksualna osećanja prema osobama istog pola, što ljude može da dezorijentiše i ponekad uplaši. Još jedan izvor zbunjenosti može biti i sam pokušaj da se sopstvena osećanja kategorišu. Često nesvesni termina biseksualan, mnogi pokušavaju da organizuju svoju seksualnost koristeći već spremna imena “heteroseksualnost” i “homoseksualnost”. Konačno, konfuzija može doći i od homofobije, poteškoće ljudi da se suoče sa istopolnom komponentom svoje seksualnosti, a posledica ovoga često je dugogodišnje poricanje koje je karakterističnije za muškace nego za žene.16 Ovaj inicijalni period zbunjenosti koji može da traje godinama, u nekim slučajevima (kada identitet nastavlja da se razvija) prelazi u sledeću fazu, pronalaženje i primenjivanje imena.

Često se u fazu pronalaženja i primenjivanja imena ulazi nakon nekog specifičnog događaja ili iskustva koje je okidač. Za mnoge je otkrivanje do tada nepoznatog termina “biseksualan” bilo tačka preokreta i dalo smisao dugogodišnjim osećanjima koja su gajili prema oba pola. Tačka preokreta takođe može biti i prvo homoseksualno ili heteroseksualno iskustvo, ali i saznanje da seks sa oba pola zadovoljava. Ovo naročito važi za ljude koji su znali termin “biseksualan”, ali prethodno nisu imali iskustva ni sa ženama ni sa muškarcima pa se nisu mogli tako ni nazvati. Ulazak u ovu fazu takođe može biti i priznanje da su osećanja prema oba pola suviše jaka da bi se mogla poricati. I poslednji faktor koji je važan, ali i instrumentalan, za prihvatanje imena biseksualan jeste ohrabrenje i podrška koja može doći od partnera, okoline, kao i od organizacija i grupa za podršku.17

Vreme između prve seksualne privlačnosti ili ponašanja za oba pola i trenutka  kada ljudi sebe počnu da smatraju biseksualcima obično traje godinama.

Sledeća faza je učvršćivanje identiteta. Nju karakterišu kompletnija tranzicija u samoidentifikovanju. Ova faza je posledica većeg samoprihvatanja i manje zabrinutosti zbog negativnih stavova okoline.

Međutim, učvršćivanje identiteta mora se posmatrati relativno. Neki ljudi potpuno prihvataju svoj identitet, neki ne.

Nastavak nesigurnosti je poslednja faza formiranja identiteta koja je karakteristična i specifična samo za biseksualce. Čak i kad otkriju i primente biseksualnost i dođu do tačke samoprihvatanja I dalje postoje periodi sumnje i nesigurnosti u sopstveni identitet. Jedan od razloga je nedostatak društvene validnosti i podrške ovom identitetu. Dok je heteroseksualni svet većinom netolerantan prema bilo kakvom stepenu homoseksualnosti, reakcije homoseksualnog sveta prema biseksualcima znače mnogo više. Neki biseksualci navode pritiske koji su na njih vršeni kako bi se definisali u terminima “gej” ili “lezbejka” kao i da imaju seks samo sa osobama istog pola. Nemeće im se da niko nije stvarno biseksualan i da je identitet neautentičan. Za neke žene to se kosi sa feminističkim identitetom. Uzrok nesigurnosti može biti i u nedostatku modela, kao i u nedostatku biseksualne zajednice. Kod nekih je nastavak nesigurnosti povezan sa nesposobnošću da se seksualna osećanja prebace u seksualno ponašanje (neke žene nikada nisu imale seks sa istim polom). Mnogi sumnjaju u svoj biseksualni identitet zato što su u seksualno ekskluzivnoj vezi18 ili zbog slabije privlačnosti koju osećaju prema jednom od polova.  Baš kao što je učvršćivanje identiteta relativan fenomen, tako je i nastavak nesigurnosti. Nedostatak “završetka”, “zatvaranje faza” deo je koji nosi biseksualnost. Ovaj model formiranja seksualnog identiteta ima svoje nedostatke, ali je svakako i nagoveštaj procesa formiranja istog. Ove faze su u realnosti često znatno šire i duže traju, a nekad su mnogo jednostavnije i različite kod svakog pojedinca.

Postoji dakle znatan period između prve seksualne privlačnosti, seksa sa pripadnicima oba pola i samoidentifikovanja sa biseksualnošću. Termin biseksualan, kao što je već rečeno, može imati različita značenja za ljude. Pored toga, mnoge žene i muškarci gaje seksualna osećanja prema oba pola, a nikada se ne identifikuju kao biseksualci.

Mnogobrojne kombinacije ponašanja, osećanja i samoidentifikacije su moguće.

Rodne razlike

Pre svega prosečne godine prve seksualne privlačnosti prema oba pola i kod žena i kod muškaraca znatno su niže od godina u kojima su imali seksualne odnose. Do prvih seksualnih odnosa dolazi mnogo pre nego što se osoba identifikovala kao biseksualna. Tako je generalni model, bez obzira koji je pol u pitanju: privlačnost, ponašanje, definisanje.

Da bi ispitali tipove biseksualnosti Vajnberg, Kolin i Prior su načinili trodimenzionalnu skalu seksualne orijentacije prema Kinsijevom merilu od 0 do 6 i obuhvatili sledeće dimenzije: seksualna osećanja, seksualno ponašanje i romantična osećanja. Prema njima “čisto” biseksualna osoba bila bi ona koja je na broju tri na sve tri dimenzije Kinsijeve skale. Ovde je rodna razlika prilično velika, dok se samo 2% muškaraca uklapa u sliku čistog biseksualca, žena je znatno više (17%).

Seksualna orijentacija razvija se na različite načine. Po svemu sudeći izgleda da seksualna privlačnost prethodi seksualnom ponašanju bez obzira koji je pol/rod u pitanju. Međutim, heteroseksualni razvoj je prema istraživanjima završen pre homoseksualnog, tako da je kod mnogih ljudi homoseksualnost samo “dodatak” već razvijene heteroseksualnosti.

Rod ima veoma važnu ulogu u modelima biseksualnosti. Prema istraživanjima žene u proseku prvo imaju heteroseksualno iskustvo a tek kasnije homoseksualno. Kod muškaraca je situacija drugačija, iako prvo osećaju heteroseksualnu privlačnosti, homoseksualno iskustvo ipak se događa pre hetroseksuanog. Muškarci u proseku homoseksualnu privlačnost i iskustvo imaju u ranijim godnama nego žene. Međutim, i muškarci i žene sebe identifikuju kao biseksualne oko 27 gidne života. Pomenimo i da je proteklo vreme od prvog homoseksuanog iskustva do prvog korišćenja etikete “biseksualan” kraće kod žena.19

Svi biseksualci imaju iskustvo pomešanih osećanja i ponašanja tokom seksualnog razvoja, i nekad se zaista ne uklapaju u binarne identitete “homoseksualnosti” i “heteroseksualnosti”. To znači da su otvoreni prema daljim seksualnim iskustvima koja ova dva identiteta imaju tendenciju da poriču. Ova iskustva razlikuju se kod muškaraca i žena u zavisnosti od toga kako je rod konstruisan u društvu.

Istraživanje je pokazalo da biseksualni muškarci praktikuju više istopolnog seksa, a žene više seksa sa suprotnim polom. Muškarci takođe imaju veći ukupni broj partnera u životu.

Biseksualnost i stigma

Stigma je diskreditujući atribut koji obeležava onoga ko je nosi kao manje željenu vrstu. Biti “out” kao biseksualac jedinstven je društveni status, koji se može okarakterisati kao “dupla margina”. 20 Biseksualci obično mogu biti stigmatizovani iz dva pravca: od strane heteroseksualnih osoba zbog njihovih homoseksualnih inklinacija, kao i od strane homoseksaulnih osoba zbog njihovih heteroseksualnih inklinacija. Pojavljvanje “bifobije”, reči skovane po uzoru na “homofobiju” sugeriše da je suprotstavljanje biseksualnosti model socijalne predrasude. Heteroseksualni ljudi posmatraju biseksualce kao muškarce koji varaju svoje žene sa slučajno odabranim muškarcima, šireći HIV u “nevinoj” heteroseksualnoj populaciji. Neki gejevi i lezbejke posmatraju biseksualce kao neodlučne, one koji sede na dve stolice, koji im lome srece kada se vrate svom heteroseksualnom paru. Neki pak smatraju da biseksualnost jednostavno ne postoji, a neki imaju sasvim suprotno mišljenje. Sa druge strane, Frojd je pretpostavio “biseksualnu predispoziciju inherentnu” svim ljudima. Njegov učenik Stekel smatrao je da svako ko je ekskluzivno hetresoekualan ili homoseksualan predstavlja pola od svog prirodnog seksualnog potencijala, a da je posledica toga da su i heteroseksualci i homoseksualci neurotični.21

Autorka Mardžori Garber smatra da netrpeljivost prema biseksualnosti u jednom delu postoji i zbog puritanskog mišljenja da “jedna osoba ne može da ima sve”.22

Margaret Mid u svojo Redbook 1975 piše da je došlo vreme da se biseksualnost razume kao normalno seksualno ponašanje. Promena tradicionalnih stavova o homoseksualnosti je važna, naglašava ona, ali do oslobađanja od ustaljenih kulturnih verovanja o seksualnom izboru neće stvarno doći sve dotle dok se ne prizna normalan ljudski kapacitet da voli oba pola.2

Prema istraživanjima najidelnija veza za jednu biseksualnu osobu bila bi dvostruka veza sa oba pola istovremeno, ali ista ta istraživanja pokazuju da su realne veze sasvim drugačije od idealnih, da uglavnom postoji jedan partner ili parnterka, ili jedna glavna i jedna ili više sporednih značajnih osoba u emotivno-seksualnom životu biseksualne osobe. Iako su mnoge od intervjuisanih osoba bile u značajnim vezama, polamorija je bila zajednički aspekt ovih veza. Ona ima različite forme: svinging, seksualne trojke, grupni seks, više partnera, povremeni seks sa prijateljima Ili anonoimni seks na mestima kao što su gej i lezbejski barovi.

Jedan od velikih problema koji nosi ovakav seksualni život je ljubomora sa kojom se biseksualne osobe nose. Biseksualne veze često sadrže set bazičnih pravila stvorenih da bi se sprečila ljubomora, ali to često ne pomaže pa biseksualne veze imaju ograničen rok trajanja. Drugi problem ovakvog seksualnog života je izloženost riziku od seksualno prenosivih bolesti i HIV-a. Nezaštićen seks uz čestu promenu partnera je najveći faktor rizika.

Međutim, mišljenje da biseksualci stalno imaju seks može biti i stereotip, jer biseksualnost ne garantuje uspešan i konstantan seksualan i emotivan život. Opšte rašireno verovanje da su biseksualci neverni, promiskuitetni i nepouzdani ukazuje na potencijalne probleme sa kojima se oni susreću.

Biseksualci često imaju problema sa tom etiketom, jer se seksualna orijentacija teško može odvojiti od veze kroz koju se seksualni identitet i ostvaruje. Zbog toga kada su u vezi sa jednim polom teško preuzimaju biseksualni identitet. Prema istraživanjima biseksualne osobe smatraju da priroda biseksualnosti ima negativan efekat na stabilnost veze i njeno trajanje.

Biseksualna kulturna matrica, životni stil i postmoderna

Jedna od najefikasnijih strategija lezbejskog i gej pokreta bilo je imenovanje homoseksaulaca iz prošlosti. Objavljeno je mnogo knjiga koje su imale za cilj da rekonstruišu izgubljenu ili zapostavljenu prošlost. U takvim knjigama biseksualnost je smeštana u zagrade, podrazumevana pod “gej” i “lezbejski” zato što je morala postojati opozicija između heteroseksualnog i neheteroseksualnog. Međutim, kakvog smisla ima nazivati nekoga ko je živeo pre dvadeset vekova “biseksualnim”? Ta “transistorijska biseksualna kultura” je istorijski sumnjiva i nije ni politički ni filosofski održiva. “Biseksualni identiteti koje smo razvili su produkti našeg vremena i našeg okruženja i ne mogu se odnositi na Aleksandra Velikog ili Eleonoru Ruzvelt.”24

Na biseksualnost se pre trideset godina u odnosu na danas različito gledalo, mada su se periodi fascinacije povremeno javljali. U sedamdesetim godinama XX veka, periodu seksualne revolucije čiji su ciljevi bili zadovoljstvo, sloboda i slamanje granica, biseksualnost je obećavala iskustvo rušenja granica i hod po ivici. Biseksualnosti i androginija bili su simboli tog vremena. Slavne godine biseksualnog šika sedamdesetih bile su godine Dejvida Bouvija, Dženis Džoplin, Mika Džegera. Ali one nisu bile prve godine “biseksualnog šika” kao društvenog i kulturnog fenomena u dvadesetom veku. Biseksualno eksperimentisanje u dvadesetim godinama prošlog veka bilo je povezano sa popularizacijom Frojda. Romani Ernesta Hemigveja, Djune Barns I Šervuda Adersona, zatim čuvene biseksualne harlemske bluz pevačice, kao i iznenadni uspeh Marlen Ditrih u Americi – biseksualnost su slavili kao znak slobode.

Nekoliko godina posle Stounvola, kad su gej i lezbejski pokreti, kao i feminizam, postajali vidljivi i sticali sngu, biseksualnost je izgledala kao taktika prelaska, životni stil u kom je svako mogao da učestvuje. Komune, svinging, trojke, grupni seks bili su medijski kliše tog vremena. Biti mlad i biti “bi” sedamdesetih godina značilo je pratiti modele koje su mediji uz pomoć muzičke industrije kreirali. U to vreme, međutim, bilo je opasno biti “gej” i biti “out”. Biseksualci su tada optuživani da imaju “heteroseksualne privilegije”, a seksualna revolucija je odavno prošla. Umesto ukidanja granica, današnji političari kulture ponudili su strukturu politike identiteta. Granice su se vratile: etničke, rasne, religiozne, seksualne.

Sasvim je jasno da su biseksualni identitet i politika formirani u Britaniji i Severnoj Americi. Danas se biseksualnost u teoretskom kontekstu povezuje sa postmodernom, a novi interes za biseksualnost objašnjava se u queer teoriji kao deo šireg akademskog interesovanja za postmoderne identitete i ideje.

Autorka Stor smatra da je iskrsavanje biseksualnosti – u smislu samosvesnog biseksualnog identiteta, a ne jednostavnog biseksualnog ponašanja – prvenstveno u Britaniji i Severnoj Americi u toku XX veka fenomen postmoderne. Na taj način se nadovezuje na Plamerovu tezu da su postmoderne priče artikulisane oko fragmentacije, a ne oko modernističke priče o “seksualnim istinama” ili “srži” svakog pojedinca. Ta fragmentarnost karakteristična je u opisima biseksualnosti, kao “polu homoseksualne polu heteroseksualne”, “posedovanje muške i ženske strane”  i slično tome, ali i u teorijskim razmatranjima biseksualnosti kao fragmentarne, nestalne ili nedovršene. Plamer takođe tvrdi da su za razliku od linearnih i jednistvenih modernističkih priča, postmoderne seksualne priče pune neodređenosti, višestrukih mogućnosti i izbora i da ih karakteriše zamagljivanje ili menjanje identiteta. Biseksualne priče destabilizuju teleološki završetak linearnog narativa.

Ideja biseksualnosti ima istoriju isto toliko dugačku i složenu kao homoseksualnost i heteroseksualnost. Značenje termina biseksualnost mnogo se promenilo od XIX veka. Danas se postojanje samosvesnog biseksualnog identiteta i prepoznatljive forme biseksualne zajednice, organizacija i politike direktno dovodi u vezu sa ranom postmodernom sedamdesetih godina XX veka.

Na kraju

Iako vlada mišljenje da su biseksualci manja pretnja za status quo nego homoseksualno orijentisane osobe, neki pak smatraju da biseksualnost ima revolucionarno subverzivne mogućnosti, jer heteroseksualnosti je potrebna suprotnost –  homoseksualnost –  da bi se uverila da je od nje različita. Njoj je potrebna iluzija o dihotomiji tih dveju orijentacija da bi zadražala ideju o tome da postoje dve strane –  dobra (normalna) i loša (nenormalna) na kojoj čovek trenutno ili trajno može biti. Međutim, kada se prouče istraživanja koja su pokušavala da na različite načine objasne seksualnu orijentaciju, postaje jasno da je to pojam ili konstrukcija koja se nikada neće moći potupno objasniti. A možda bi i samo objašnjenje dovelo u pitanje njeno postojanje.

Literatura:

Bullough VL. Bullough B (1994) Human Sexuality: An encyclopedia, Garldand publishing INC
DeLamater Dž, Hajd (2002) “Esencijalizam nasuprot socijalnom konstrukcionizmu u pručavanju ljudske seksualnosti”, REČ, Časopis za kulturu, I društvena pitanja 67.63, str 203-218

Garber, M (2000) Bisexuality & Eroticism of everyday life, Routledge, New York.

Haeberle E.J. (1981) The Sex Atlas, New York
Hyde J. S. (1994) Understanding Human Sexuality, McGraw-Hill, Inc
Love B. (1992) Encyclopedia of Unusal Sex Practices, Abacus, London
Masters W. H, Johnson V. E. (1979) Homosexuality in Perspective, Little, brown an dCompany Boston.
Melenhrd Š (2002) “Kategorije I seksualnost” REČ, Čsopis za klnjiževnost I kulturu,I društvena pitanja 67.63
Stajn A. (2002) “Tri modela seksualnosti: nagoni, identiteti I prakse”, REČ Časopis za književnost I kulturu, I društvena pitanja 67.13
Storr M. (1999) “Postmodern bisexuality” Sexualities, Sage Publication, London, Thousand Oaks, CA and New Delhi, Vol. 2(3)
Storms M.D. (1980) “Theories of Sexual Orientation” Journal of Personality and Social Psychology, Vol. 38. No.5, str 783-792
Storms M. D (1981) “A theory of Erotic Orientation Development”, Psychological Reviwe, Vol. 88, No.4, 340-353
Weinberg M, S, Williams c. J, Pryior D. W (1994) Dual Attraction: Understanding Bisexuality

---

11 Up. Weinberg M. S, Williams C.J I Pryor D.W (1994: 49) Dual Attraction: understandig bisexuality

21 Up. Weinberg M. S, Williams C.J I Pryor D.W (1994: 49) Dual Attraction: understandig bisexuality

3 Up. Love B (1992:28) Encyclopedia of unusual sex practice.

4 Up. Kinsey A. c. Pomeroy W. b, Martin C. E, Sexual behavior in Human Male (Philadelphia: W. B. Saunder Company 1948) I Sexual behavior in human Female (Philadelphia: W. B. Saunder Company 1953)

5 Up. Masters and Johnson V. E. (1979:145) Homosexuality in perspective, Little Brown and Company, Boston

66 Up. Masters and Johnson V. E. (1979:146) Homosexuality in perspective, Little Brown and Company, Boston

8 Erotic Response I Orientation Scale, Storms M. D, (1980:785)

9 Prema autorima Weinberg M. S, Wiliams C.J. I Pryor D.W. (1994:42) Dual Attraction: Understanding bisexuality

10 Up. Weinberg M. S, Wiliams C.J. I Pryor D.W. (1994:42) Dual Attraction: Understanding bisexuality

11 Up. Garber M. (2000:30) Bisexuality and eroticism of everyday life

12 Up Stajn A. (2002) “Tri modela seksaulnosti: nagoni, idnentitet I prakse”, REČ (2002:179)

13 Isto REČ (2002:182)

14 Parker R. Iston D. (2002) “seksaulnost, kulutura I politička ekonomija: novija kretanja u antropološkim I međukulturnom istraživanju seksaulnosti,” REČ (2002:219)

15 Up. Stayton W.R. “Bisexuality” u V.L, Bullough B (1994) Human sexuality

16 Treba imati u vidu da je ovo istraživanje ograničeno, sprovedeno je u San Francisku koji je čuven po seksualnim slobodama, kao ida su ispitanici korisnici centra koji okuplja biseksualce I da dobrovljno dolaze. Zbog toga bise ova razlika mešu polovim I drugim geografskim podrkučjima mogla pokazati kao nepostojeća.

17 Kada su u pitanju zemlje u kojima čak ni homoseksaulni pokret nije dovoljno snažan da se može odupreti napadima I neprijatljstvu, biseksaulne organizacije ne postoje, već se podrazumeva da seu nazivu gurpe koja se bavim homoseksaulnim pitanjima ubaci termin biseksualan.

18 Seksualno ekskluzivna veza podrazumeva praktičnu monogamiju

19 Up. Weinberg M. S, Williams C.J I Pryor D.W (1994: 43) Dual Attraction: understandig bisexuality

20 Up. Up. Weinberg M. S, Williams C.J I Pryor D.W (1994: 190) Dual Attraction: understandig bisexuality

21 Up. Storms M. D, (1980:791) “Theories of sexual orientation”, Journal of Personality and social Psychology

22 Up. Garber M. (2000:39) Bisexuality and eroticism of everyday life

23 Up. Mead M. “Bisexuality, what is all about?” Redbook (1975:29)

24 UP Udis-Kessler Amanda (1991:8) “Whose Culture is it anyway?” Anything that moves, Spring